Sanjarenje

 

 

 

Veceras.....

 "Overtime, I've been buliding my castle of love. Just for two...."

Stevie u sve pore prodire.

Muzika dusom razlila se. Nesvesno kukovi u laganom ritmu njisu se. Nikad naucila nisam krv da smirim, dok melodija odnosi me. Sama sam, a plese mi se. I osecam vibracije, znam da i ti, negde, istom ritmu se predajes. Ponekad dopustim sebi, oci da sklopim i udahnem te. Drhtavi prsti utociste tvoje ruke potraze.

Da, samo ponekad.

A vani, odsjaj uclicne svetiljke u kisnim baricama ogleda se. Tamno nebo tepih svoj je prostrlo, laku noc zvezdama pozelilo. I sneg, nosic svoj, povremeno, na scenu proturi. Tek toliko da poneku pahulju u kosi skrije. Vetar nestasan, prkosi, uvek mi frizuru pokvari. Cujem ga, smeska se, igra se. Ogolela se stabla sa poslednjim listovima rastaju, ruke pruzaju snezni dzemper da obuku.

Hladno je.

Ja nadam se. Snegu. I danima novim. Jer mozda, jednog od predstojecih dana, vise stranac ne budes. Nadji neke sanke i ulicama zivota spusti se. Ja cu te prepoznati.

I verujem, prepoznat ces me.

 

Veceras, ja sanjam i plesem.

 

 

Amsterdam, '05


Snaga andjela

 

 

 Jos jedna tisina noci navodi me na razmisljanje.

Sve je vise onih koji sa divljenjem odaju priznanje ovom tracku moje snage. Onih koji bi zeleli ostati dostojni sebe pa pitaju mene i njoh da naucim. A ja, ja se sve cesce osvrcem u potrazi za andjelima svojim. Jer jedino tako, svu ovu snagu, mogu i samoj sebi da pojasnim.

Ponekad osecam da dusa moja stara je mnogo vekova. I kao da, evo opet, zalutala je u neko mlado telo, prolazeci kroz neki novi ciklus bola. A bilo ga je. Psle svagog osmeha, pa i onog najmanjeg on bi ulicama zivota mog zavladao. Ponovo me u blato bacio. Bezbroj puta, licem mojim prolila se gorcina pomesavsi se sa bujicom suza.

I sad se pitam, sta je to sto mene izvlaci iz tog blata? Sta mi daje snagu i veru da sve prezivecu? Zbog cega, ono sto meni je postalo normalno, skoro i neprimetno, druge odusevljava? Gde krije se moc slomljenog duha, da se svaki put reinkarnise? Prosto ni sama ne mogu da verujem da opet sam ustala. Koracam dalje. Cvrstim korakom. Korakom stecenog iskustva sto ne da mi da posustanem. Valjda su to koraci starog duha, koji zna da svemu mora doci kraj i da nikad ne sme odustati.

Cudim se, jer cini mi se da sam naucila svaki put sve brze ustati. Otresem sivilo sa sebe i nastavim. Cak se zapitam, da li se ja to zamajavam?   Preisipitujem svaku celiju sebe, ali ne nalazim tragove lazi i zamajavanja.

Tek ponekad zalutam u melodiju neku, poneku rec. Osetim zaljulja me, ipak ne plasim se. Samo jedan duboki uzdah i gord pogled pogura me u sledece pohode. Jer zivot ne zna da ceka, a ja ne zelim da gledam kako prolazi pored mene.

A i dalje se osvrcem, cvrsto verujuci da krila andjela u visine ponovo nose me. Kako drugacije objasniti da tolika snaga nalazi se u ovako malom bicu?

 

 

Amsterdam, 23.09.'05                                                      


Decija nevinoct

 

 

Secam se jedne decije nevinosti. Trckaranja kroz travu i veselog decijeg smeha. Prostirao se na sve strane. Opjno je poljima mirisao. I secam se neznanje. Onog cistog sto samo deca ga u sebi poseduju. Onog koji oseca da mracne sile zavladale su, ali ga ipak ne prepoznaje.

I u tom neznanju secam se jedne devojcice sto rasla je kao cvet. Da bas tako, bezbrizno cvetajuci, no ipak znajuci da ce doci i tren kad treba da uvene. Medjutim uvek je nekako uspevala ponovo korenje pustiti, na povrsinu izbiti i listove svoje pruziti. Cvet svoj u suncevim zrakama kupati.

Nekako je sve to bilo normalno.

Dugo je sebi dozvoljavala da veruje u tu laz. Drugacije nije ni znala. Zar nije normalno docekati uvenuce? Zar postoji ta hrana koja odrzava cvet u zivotu? Ne, nije dozvoljavala sebi da pogleda iznad zida. Verovala je da manje boli svaki put dok oseca kako njen cvet umire. Svaki udarac, trenutak kad njeni listovi dotaknu pod. Osecala je ona sav taj bol, toliko je bila svesna, no ipak nesto joj nije dalo da otvori vrata istine. Strah od saznanja bio je veci. Narocito jer je taj glas, iz dubine, sve vise pocinjao da izlazi na povrsinu. A tako je zelela da ga utisa. Da nestane.

No nije nestao. Naprotiv, bio je sve glasniji. Bio je toliko jak da ju je lomio. Bezeci od njega, sakrila se negde duboko u tunelu. Mrak je u ovom trenu bio njen dom. Bilo je hladno. Boze, nikad joj nije bilo tako hladno. i mrak je poceo da donosi sve vise glasova. Svakim su danom postajali sve jaci, udruzeniji. u njenoj glavi zvucali su kao uvezbani orkestar dok svira pogrebnu muziku. Parali su joj sluh.

I sto su oni bili jaci, ona je bila sve iznemoglija. Godine su se srucile na krhku dusu. zudno je trazila cauru, da zauvek uvuce se u nju i zaspe.

A orkestar je i dalje svirao. Glasovi odzvanjali. I mrak je bio sve jasniji. Shvatil aje da vrata ipak mora otvoriti. Istini u lice pogledati. Saznanje da je nasmejana, bezbrizna devojcica bila samo maska, prourokovalo je neopisiv osecaj tuge. a tople kapljice kotrljale su se obrazima njenim. Ipak, onaj zadnji tracak snage, te iste devojcice, nije joj dao da posustane. Naterao ju je da slusa pricu svakog uvelog cveta, svakog opalog lista. Da saslusa svoju pricu.

Naterao ju je da pogleda iznad zida. Nikad joj nije rekao da nece boleti, toliko je bio iskren. I prihvatila je njegovu iskrenost. Znala je da visi na litici, a samo je taj tracak snage bio tu, ruku da joj pruzi.

Polako je i svetlost u tunel prodirala. Krezavo, ali pojavljivala se. I bilo je jos uvek hladno. Znala je i to, da dugo ce potrajati dok se ona ponovo ugreje, ali strpljenja je imala. Dovoljno da saslusa pricu svakog cveta, svakog lista, i ne dozvoli im ponovo da uvenu. Jer na kraju, oni su cinili nju.

S vremenom i zid je poceo da se rusi. Sunceve zrake ponovo su nalazile put do zgazenog cveta. Usudila se ponovo da cveta. Polako i pazljivo, ali je cvetala. iako je osecala bol svakog oziljka, znala je dajacina njena zasenice ih.

I sad se njen cvet povremeno zaljulja na vetru. Medjutim, samo mu to i dozvoli. Da zaljulja ga. Dovoljno toliko da je podseti na onaj tajanstveni tracak snage sto zivi u njoj. I samo tu moze da raste i prkosi i najjacoj oluji. Jer ona je naucila da neguje svoj cvet.

Naucila je da slusa.

 

 

'02


Jedna nedelja i tvoj glas

 

Nedelja je, i njen mir naizgled samo vetar i kisa remete. A znala sam da je tu, opet, u meni. Osetila sam kako mi se snovima sunja. Ni miris upaljenih sveca i tamjana nisu ga odagnali.

Nemir.

Upecatljiva glavobolja me je sprecila da mu nadjem mesto. Mozda sam i sama verovala da sam ga jutros, u svetoj prostoriji, ostavila iza sebe. Ta ista glavobolja me naterala da se odam jos jednom snu. Ili begu?

A onda tvoj glas. Donoseci melodiju meni neznane pesme. Dosunjao se iz daleke proslosti i kao rak se uvukao u mene. Nisam ga nikad takvog cula. Nije ni cudo, datirao je iz vremena kad mene jos nije ni bilo, dok si ziveo u pesmi, ali sam te prepoznala. Odmah. Bez trunke dvoumice.

Prepoznala sam tu predanost nekoj neshvatljivoj tugi. Neki nas svojstveni mrak. I onda tisina. I suze.

Znala sam da si opet tu, malo blize ovih dana. A plasim se, ne znajuci kako da te pustim, da ti ne dam mira.  Ne znam ni sama kako drugima da opisem nasu blizinu. Kako objasniti da sad, kad te vise nema, ja te osecam mnogo bolje?

Razumem te. Upoznajem.

Upoznajem sebe.

I sve sto nas vise upoznajem, teze je pustiti te. A svesna sam da moram. Ne zelim ti remetiti mir.

Oprosti mi molim te za ovu moju sebicnost. Al' razumi me onako kao sto samo otac moze. Celo moje bice ispunjeno je prazninom. Secanja na tebe su retka, zamagljena. Tuzna. Bolna. I sad kad si tu, tako blizu, nekako samo za mene shvatljiv, ja ne zelim da pustim te.

Kako kad si konacno deo mene?

Ponekad mi ljudi ne veruju koliko mrzim poroke. Ne shvataju da im sa velikom lakocom okrecem ledja i kazem Ne. Ne razumeju oni da to nije lakoca vec bol. Jedan sto pustio je korenje u meni i tim istim porocima proglasio veciti rat. A nijedno moje Ne njih ne zaboli istim intenzitetom kao sto je mene zabolelo kad su mi ukrali tebe.

I opet pitam se, kako pustiti te? Sad, kad si tako daleko, a meni nikad blize.

 

Amsterdam, '05


Nas mali svet

Tesko je pisati tebi.

Ovaj cvor u stomaku drzi me jacinom svih 26 godina. I cini mi se da je on bolje napredovao i odrastao da bude mocniji. Znam da ulazim u nerealnu bitku. Znam da on talas u buri je i znam da ja alga sam. Navikla sam ja da me on baca. Navikla sam na udarce od sve te stene. Navikla sam. Cak sam naucila, u svakoj njihovoj naprslini neke nove puteve da pronadjem. Moru da se vratim.

Ipak, veceras mi se ucinilo da mogla bih biti jaca od njega. Mozda ako udahnem duboko, svom snagom, nekako i nadjem put ovoj bujici reci u meni. Mozda.

Ti i ja, neispricana prica. U nekoj tisini zapoceta, u tajnosti sna i misli nastavljena.

Istu krv imamo mi.

Ti imas sopstveni svet u meni. Tajna kraljevina koju sve cesce posecujem. Mozda to i ne zelim, ipak, drugacije ne mogu. Rezervisala sam jednu klupu na malenom proplanku, sa pogledom na daljinu.

Da, ti zivis u meni. A jos uvek mi nije jasno, kako je moguce da su dve duse morale toliko daleko da odu da bi se zblizile?

I sad, dok daljinom setaju misli, ja toliko toga mogla bih ti reci. Ne, ipak necu. Dovoljno je da nas mali svet i dalje nalazi svoje postojanje u dubini duse moje. Dovoljno je da tu, ti kralj si, a ja tvoja mala princeza. Jer jedino u ovom svetu ti i ja zajedno postojimo. Jedino u ovom svetu, ja devojcica sam sto klupi svojoj trci. Znajuci da jedna cvrsta ruka pomilovat ce je po kosi i tad sve ce biti u redu.

Ostavimo moj svet nek postoji u tisini.

Na kraju, sapnuti ti zelim; nadam se da ponekad i ti zvezdama pozelis pobeci, ne bi li uhvatio isti povetarac, da spojimo te duse nase. Nista drugo nije ni potrebno. Jedan lagani povetarac. I devojcica na klupi, koja zeli da znas da oprosteno ti je. Samo uhvati taj povetarac. Ja vratit cu te zvezdama.

Obecavam.

 

Amsterdam, 20.07.'04

 (Dalje)


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11  Sledeći»