Secam se jedne decije nevinosti. Trckaranja kroz travu i veselog decijeg smeha. Prostirao se na sve strane. Opjno je poljima mirisao. I secam se neznanje. Onog cistog sto samo deca ga u sebi poseduju. Onog koji oseca da mracne sile zavladale su, ali ga ipak ne prepoznaje.
I u tom neznanju secam se jedne devojcice sto rasla je kao cvet. Da bas tako, bezbrizno cvetajuci, no ipak znajuci da ce doci i tren kad treba da uvene. Medjutim uvek je nekako uspevala ponovo korenje pustiti, na povrsinu izbiti i listove svoje pruziti. Cvet svoj u suncevim zrakama kupati.
Nekako je sve to bilo normalno.
Dugo je sebi dozvoljavala da veruje u tu laz. Drugacije nije ni znala. Zar nije normalno docekati uvenuce? Zar postoji ta hrana koja odrzava cvet u zivotu? Ne, nije dozvoljavala sebi da pogleda iznad zida. Verovala je da manje boli svaki put dok oseca kako njen cvet umire. Svaki udarac, trenutak kad njeni listovi dotaknu pod. Osecala je ona sav taj bol, toliko je bila svesna, no ipak nesto joj nije dalo da otvori vrata istine. Strah od saznanja bio je veci. Narocito jer je taj glas, iz dubine, sve vise pocinjao da izlazi na povrsinu. A tako je zelela da ga utisa. Da nestane.
No nije nestao. Naprotiv, bio je sve glasniji. Bio je toliko jak da ju je lomio. Bezeci od njega, sakrila se negde duboko u tunelu. Mrak je u ovom trenu bio njen dom. Bilo je hladno. Boze, nikad joj nije bilo tako hladno. i mrak je poceo da donosi sve vise glasova. Svakim su danom postajali sve jaci, udruzeniji. u njenoj glavi zvucali su kao uvezbani orkestar dok svira pogrebnu muziku. Parali su joj sluh.
I sto su oni bili jaci, ona je bila sve iznemoglija. Godine su se srucile na krhku dusu. zudno je trazila cauru, da zauvek uvuce se u nju i zaspe.
A orkestar je i dalje svirao. Glasovi odzvanjali. I mrak je bio sve jasniji. Shvatil aje da vrata ipak mora otvoriti. Istini u lice pogledati. Saznanje da je nasmejana, bezbrizna devojcica bila samo maska, prourokovalo je neopisiv osecaj tuge. a tople kapljice kotrljale su se obrazima njenim. Ipak, onaj zadnji tracak snage, te iste devojcice, nije joj dao da posustane. Naterao ju je da slusa pricu svakog uvelog cveta, svakog opalog lista. Da saslusa svoju pricu.
Naterao ju je da pogleda iznad zida. Nikad joj nije rekao da nece boleti, toliko je bio iskren. I prihvatila je njegovu iskrenost. Znala je da visi na litici, a samo je taj tracak snage bio tu, ruku da joj pruzi.
Polako je i svetlost u tunel prodirala. Krezavo, ali pojavljivala se. I bilo je jos uvek hladno. Znala je i to, da dugo ce potrajati dok se ona ponovo ugreje, ali strpljenja je imala. Dovoljno da saslusa pricu svakog cveta, svakog lista, i ne dozvoli im ponovo da uvenu. Jer na kraju, oni su cinili nju.
S vremenom i zid je poceo da se rusi. Sunceve zrake ponovo su nalazile put do zgazenog cveta. Usudila se ponovo da cveta. Polako i pazljivo, ali je cvetala. iako je osecala bol svakog oziljka, znala je dajacina njena zasenice ih.
I sad se njen cvet povremeno zaljulja na vetru. Medjutim, samo mu to i dozvoli. Da zaljulja ga. Dovoljno toliko da je podseti na onaj tajanstveni tracak snage sto zivi u njoj. I samo tu moze da raste i prkosi i najjacoj oluji. Jer ona je naucila da neguje svoj cvet.
Naucila je da slusa.
'02
