parce di hartije

Nedelja je, i njen mir naizgled samo vetar i kisa remete. A znala sam da je tu, opet, u meni. Osetila sam kako mi se snovima sunja. Ni miris upaljenih sveca i tamjana nisu ga odagnali.

Nemir.

Upecatljiva glavobolja me je sprecila da mu nadjem mesto. Mozda sam i sama verovala da sam ga jutros, u svetoj prostoriji, ostavila iza sebe. Ta ista glavobolja me naterala da se odam jos jednom snu. Ili begu?

A onda tvoj glas. Donoseci melodiju meni neznane pesme. Dosunjao se iz daleke proslosti i kao rak se uvukao u mene. Nisam ga nikad takvog cula. Nije ni cudo, datirao je iz vremena kad mene jos nije ni bilo, dok si ziveo u pesmi, ali sam te prepoznala. Odmah. Bez trunke dvoumice.

Prepoznala sam tu predanost nekoj neshvatljivoj tugi. Neki nas svojstveni mrak. I onda tisina. I suze.

Znala sam da si opet tu, malo blize ovih dana. A plasim se, ne znajuci kako da te pustim, da ti ne dam mira.  Ne znam ni sama kako drugima da opisem nasu blizinu. Kako objasniti da sad, kad te vise nema, ja te osecam mnogo bolje?

Razumem te. Upoznajem.

Upoznajem sebe.

I sve sto nas vise upoznajem, teze je pustiti te. A svesna sam da moram. Ne zelim ti remetiti mir.

Oprosti mi molim te za ovu moju sebicnost. Al' razumi me onako kao sto samo otac moze. Celo moje bice ispunjeno je prazninom. Secanja na tebe su retka, zamagljena. Tuzna. Bolna. I sad kad si tu, tako blizu, nekako samo za mene shvatljiv, ja ne zelim da pustim te.

Kako kad si konacno deo mene?

Ponekad mi ljudi ne veruju koliko mrzim poroke. Ne shvataju da im sa velikom lakocom okrecem ledja i kazem Ne. Ne razumeju oni da to nije lakoca vec bol. Jedan sto pustio je korenje u meni i tim istim porocima proglasio veciti rat. A nijedno moje Ne njih ne zaboli istim intenzitetom kao sto je mene zabolelo kad su mi ukrali tebe.

I opet pitam se, kako pustiti te? Sad, kad si tako daleko, a meni nikad blize.

Amsterdam, '05