Nas mali svet
Tesko je pisati tebi.
Ovaj cvor u stomaku drzi me jacinom svih 26 godina. I cini mi se da je on bolje napredovao i odrastao da bude mocniji. Znam da ulazim u nerealnu bitku. Znam da on talas u buri je i znam da ja alga sam. Navikla sam ja da me on baca. Navikla sam na udarce od sve te stene. Navikla sam. Cak sam naucila, u svakoj njihovoj naprslini neke nove puteve da pronadjem. Moru da se vratim.
Ipak, veceras mi se ucinilo da mogla bih biti jaca od njega. Mozda ako udahnem duboko, svom snagom, nekako i nadjem put ovoj bujici reci u meni. Mozda.
Ti i ja, neispricana prica. U nekoj tisini zapoceta, u tajnosti sna i misli nastavljena.
Istu krv imamo mi.
Ti imas sopstveni svet u meni. Tajna kraljevina koju sve cesce posecujem. Mozda to i ne zelim, ipak, drugacije ne mogu. Rezervisala sam jednu klupu na malenom proplanku, sa pogledom na daljinu.
Da, ti zivis u meni. A jos uvek mi nije jasno, kako je moguce da su dve duse morale toliko daleko da odu da bi se zblizile?
I sad, dok daljinom setaju misli, ja toliko toga mogla bih ti reci. Ne, ipak necu. Dovoljno je da nas mali svet i dalje nalazi svoje postojanje u dubini duse moje. Dovoljno je da tu, ti kralj si, a ja tvoja mala princeza. Jer jedino u ovom svetu ti i ja zajedno postojimo. Jedino u ovom svetu, ja devojcica sam sto klupi svojoj trci. Znajuci da jedna cvrsta ruka pomilovat ce je po kosi i tad sve ce biti u redu.
Ostavimo moj svet nek postoji u tisini.
Na kraju, sapnuti ti zelim; nadam se da ponekad i ti zvezdama pozelis pobeci, ne bi li uhvatio isti povetarac, da spojimo te duse nase. Nista drugo nije ni potrebno. Jedan lagani povetarac. I devojcica na klupi, koja zeli da znas da oprosteno ti je. Samo uhvati taj povetarac. Ja vratit cu te zvezdama.
Obecavam.
Amsterdam, 20.07.'04