San

 

Opet sam te sanjala.

Zracio si nekom nepoznatom enrgijom i, meni samo sa slika poznatom, mladalackom lepotom ispunjavajuci prostor oko sebe.  Na tvom licu se nista od zivotnih tegoba nije ocrtavalo. Samo ga je osmeh krasio.

I dok su svi bili opcarani tom posebnom energijom i sami povedeni osmesima, ja ocajno trazila sam odgovore u vrtlogu misli i osecanja koja naviru.

Nista mi nije bilo jasno. Niti sam sama bila jasna onima oko mene.
Jedino sto znala sam je da boli i da se reka suza napunila poplavom mojih osecanja i stoga morala da preplavi.
Izgubljena i nemocna samo toj bujici suza sam se uspela predati.  

Tuga me je probudila, ipak nije ostala. Zato sto mislila sam na tebe u poslednje vreme. Pitajuci se zasto dugo u snove mi nisi svratio.  Al’ nisam prestala verovati u nas mali svet.  
Jer znam da i dalje on postoji, duboko u tisini duse ove.  I ti si mi to potvrdio.
Hvala sto ponovo uhvatio si povetarac  i posetio ga.

A sad, po obecanju, opet te zvezdama vracam.  
I cekam te uvek na istom mestu.

Budi mi srecan.

 


Jer znam....

Hiljade misli                                             

Malih,
Velikih.
Jasnih,
Mutnih.

Jacih
I slabijih.

Onih sto
Stranputicama odvele bi,
Trazeci opravdanje
U neredu,
Nepravdi.

U zeljama i nemoci,
Vihoru zivota,
U svemu, mozda.

A ipak
Dovoljan je samo jedan trenutak.
Sebi da dopustim
I opet se prizemljim.

U kolevci naseg mira.
 


Drhtaj...

 

Ti i ja poseban svet imamo. Onaj ciju pricu, u potpunosti samo mi znamo. Jedan koji poneki razumeju. Nas dvoje ga osecamo.

Mi zajedno korake pravimo od trenutka kad slatke male cipele krasile su  nasa, jos manja stopala. Uvek drzeci se za ruke. I onda kad jedna ruka zadrhti druga je tu da prihvati je. I blagim stiskom, putem podrske povede je. 

Znam da nisu potrebne reci podsecanja cemu sve mi odupreli smo se. Dovoljno je samo reci da jesmo. Ti i ja, obgrljeni svetloscu vecne ljubavi.

Ne volim kad tvoja ruka zadrhti. Nekako sam navikla da je tvoja uvek cvrsta i topla. Gde moja nadje utociste i mir.

Ne, ne volim! Drhtaj tvoje ruke boli me.

No neka ga. Ovaj put u stisku moje ruke izgubice se.  Samo mi dopusti  da budem tvoja stena, sad kad osecas da na sopstvenu osloniti se ne mozes. Dopusti da moja snaga bude ti obecanje.

I dopusti sebi da nadjes mir. 

Ja verujem.

Znam.

I cuvam te.

 

 


Jedno hvala....

 

Spopala me ova boljka, vise no sto zelim i priznati
Spopala i ne da mi duboko da uzdahnem.
Tezak pritisak spustio mi se na grudi i gusi

A ja bih Ti pisala, svasta nesto htela bih reci.
Isplela bih ja recima nove dzempere, no osecam da ne mogu
Bar ne onako kako ja umem, osecam i zelim.

Ali isplivacu, znam da hocu.
Udahnuti punim plucima i recima svojim dati krila
U zagrljaj tvoj da polete.

 

 

 
 
 
 
 
Htedoh ti reci hvala...
Zato sto si tu, cuvas me i brines o meni. 
Zato sto ti ni jedna moja molba nije suvisna i zato sto nista ti niije tesko da ucinis za mene.  
Da, htedoh ti samo to reci.
Hvala. 
 
 
 

 


Neka ih......

 

Sutra se vec pakujemo.  Uskoro je nas dan.
Drugacije je ovo pakovanje. Drugacije spremanje.
Drugaciji pocetak i drugaciji nas povratak ceka.
Ti i ja spremni i zeljni. A opet iznenadjujuce mirni.
Jer svakim smo danom blizi nekim drugim nama.
Nekom novom i snaznijim Mi.

Svakim danom ja prepoznajem sve blazi pogled, onaj koji sapuce mi sve izjave skrivene najdublje u tebi. Onaj koji podseca me da moguce je leteti.

Ipak svakim danom upoznajem i onaj drugi, zamagljeni. Obavijen tugom i bolom. Obavijen prazninom. Onom koju ja niti znam kako, niti mogu da ispunim.  
Nemocna sam da te otmem tim trenucima. Kad znam da usamljen si i da bi samo jedan blag pogled i dobro poznat dodir jedne ruke bio dovoljan da povrati sjaj u oku tvom.

Pisem ti jer ne znam da li onaj nemocni zagrljaj dovoljno je glasan. Ponekad imam osecaj da vidim ga kako vrsti, ali  je  nem.
Kao sto I ja ovog trena nemocno gubim dah i osecam kako mi suze peku lice.

Cini mi se da ove su suze krenule za njom, koju nisam imala prilike upoznati. Njima koji su mi poklonili tebe. Za dve duse, koje su negde drugo nasle novo prebivaliste, kojima samo u tisini noci pokusavam dosaputati da cuvacu te.

Mozda peku toliko i zbog cinjenice da ni on nece bit tu. I sto nedostajace mi. I valjda zbog toga sto prepoznajem tu prazninu u pogledu svesna kako zna da stegne.

Ipak neka ih, neka liju.
Znam da na kraju presvuci ce se.
Novi prolecni matil obuci ce i setiti se da lepse su kad nose ime radosnice.
Neka ih…