Sa dna stare kutije....

 

Nedavno, dok rasciscavala sam stare papire, naidjoh na jos jedan zalutali papir ispunjen mislima mojim.

Sad kad srecno usli smo u jos jednu novu godinu, setih se ispisanih reci.... 

Jer usudila sam se....... Jer poseban je osecaj, biti srecan, shvatiti koliko je tmurnih trenutaka bilo, a covek ih prebrodi.. pobedi... samo treba da se usudi.. da dozvoli sebi.......

Zelim vam da u ovoj godini pronadjete svoj put.. da usudite se, ako vec niste i budete srecni.....

 

 

 

 

 

 

 

Dok cini mi se ceo grad uspavao se, ja pogledom pratim tisinu.  Tracke svetla sto kao ratnici kroz poluotvorene zaluzine probijaju se.
Daljinom setam se.

Stara stolica, verovatno vec zaboravljena, tvrdocom svojom cini mi se svaku moju kosku iritirla je.  A ipak kao da grlila me je. Isto kao da htela mi je reci; „Ne brini, dusa moja jos tu je.“
U pozadini tisinu su lomili zvuci tihe muzike, svima nam poznate reci. Uvek su neke neprezaljene ljubavi ili se nove bude. Reci poznate.
Po zidovima igrale su senke neke nevazne televizijske serije.

Na vidiku susrecem zgrade neke visoke. Nekako ponosno, isprsene, salutirale su nebu. A ja, kao da na vrhu stojah dok venama, mesto krvi, tekla mi je ushicenost.
Neka cudna sloboda. 
Mozda nova zelja?

Sklopljeni kapci odmarali su. Osecam povetarac dok kroz sake provlaci se. I kao da nosi me, kao da poleteti bih mogla iznad krosnji procvetalog drveca.
Kao da poleteti bih mogla....
U neku novu srecu mozda?!

Iako dobro poznata tuga postojala je, svakom celijom prostirala se, ipak vec vreme je.
Korak znam, mali je. Uzdah, zauzvrat dubok i plasljiv, ali vreme je.
Grlim te zivote.
Do novih kapija ti vodi me.

Poneku cu mozda i znati da otvorim.
A ostale?
Usudicu se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Predrodjendansko razmisljanje.

 

Sutra donosi jos jedan rodjendan.
A veceras, veceras odvodi u razmisljanje.

Znam da rekla sam ti, ali ne znam koliko si stvarno svestan da ti najlepsi si dar koji sam ikad i mogla da dobijem. 
Zivot mi se ovog puta bogato nasmesio.

Secam se dalekih pogleda preko pucine, lutajucih misli i zvezde padalice. Ne, nisam pomisljala zelju. Duboko u sebi ja znala sam da postojis. Znala sam, samo sam se plasila da ce nam se putevi mimoici. Zato te dugo nisam ni priznavala. To sam saznanje pripisivala masti i ludom nadanju. Plasila sam se da te vetar ne odnese, pa sam ubedjivala sebi da si samo dio maste. Tako je bilo sigurnije.

A znas li da sanjala sam te?
Nisam ja videla crte tvog lica, ali znala sam da Ti si. Dosetao si se u san osmeh da mi ukrades. Bas svojstveno tebi. A ja, poklonila sam ti taj osmeh sa neopisivom lakocom. 

Tog jutra sam ti napisala i pesmu. Po prvi put ti dopustila da postanes malo stvarniji.  Verovatno jer sam tad vec osecala da se oboje blizim istoj raskrsnici na kojoj treba da se sretnemo.  A plasila sam se. Plasila se da necemo doci u isto vreme. A sta i ako dodjemo u isto vreme? Ja znala sam da prepoznacu te. Ali da li ces i ti mene? Ili ces me  samo pogledati  u cudu, misleci koliko ludih ljudi na svetu ovom ima.

Izgleda da i ti bese dovoljno lud.

I kao sto rekoh, zivot mi se ovog puta nasmesio.
A ja, evo zadovoljno sedim i piskaram znajuci da dovoljno je samo jedan korak da pruzim i vec sam pored tebe.
Blizina tvoja sad ispunjava svet oko mene.  I upravo sad, kad cutimo, dok nisi ni svestan da pogledom te milujem, toliko toga je izreceno.

Za veceras, sapnucu samo jos jedno. Hvala sto i ti prepoznao si mene.
A sutra, donosi neki novi pocetak rodjendana...........

  

 

 


 


Preslatko..

 

Evo kako je moj mali meni ulepsao dan.

Poslusajte, obecavam da ce vam izmamiti osmeh :)))

 

 

Di.mp3

 

 

 

 

 


 

 

 

 


Ponekad kad ljuta sam na tebe

 

 

I onda kad naljutis me,
Kad sve u meni vristi od besa i ljutine
Kad slatko bih te tukla za sve tvoje nestasluke
Cak i tad, ti si mi najblize.

Umorna od suza
Svesna suvisne price
Pod debeli prekrivac se zavlacim,
Od svetlosti dana
U misli svoje da se skrijem.

I opet te i tamo srecem.

Besna, a nezna
Borbena, ipak predajem se
Znajuci da u pogledu tvom
Uvek nalazim shvatanje.

I nestasan osmeh
Odraslog decaka.

 

 

 

 

 

 

 


Ne mogu

 

 
Uvijas me u plast ljubavi svoje
Gde gubim osecaj stvarnosti  
Dok krades mi i poslednje reci.

Gube se negde u svetlosti noci
U pesmu tisine zalaze
Nestaju…

Tamo gde zahvalne su

Za toplinu
Pogleda
Cvrstih zagrljaja
More razumevanja.

Za veru u mene, u sutra
Istrajnost
I hrabrost.

Za trenutak u kom si me
Prepoznao
Shvatio
Ponudio dom.

Ne, ne mogu ti pisati noci ove
Pusti da gledam te
U ocima tvojim nema maske
Samo iskra..

Koja tera da zanemim
I gubim se
Kao i reci moje.