Sa dna stare kutije....
Nedavno, dok rasciscavala sam stare papire, naidjoh na jos jedan zalutali papir ispunjen mislima mojim.
Sad kad srecno usli smo u jos jednu novu godinu, setih se ispisanih reci....
Jer usudila sam se....... Jer poseban je osecaj, biti srecan, shvatiti koliko je tmurnih trenutaka bilo, a covek ih prebrodi.. pobedi... samo treba da se usudi.. da dozvoli sebi.......
Zelim vam da u ovoj godini pronadjete svoj put.. da usudite se, ako vec niste i budete srecni.....
Dok cini mi se ceo grad uspavao se, ja pogledom pratim tisinu. Tracke svetla sto kao ratnici kroz poluotvorene zaluzine probijaju se.
Daljinom setam se.
Stara stolica, verovatno vec zaboravljena, tvrdocom svojom cini mi se svaku moju kosku iritirla je. A ipak kao da grlila me je. Isto kao da htela mi je reci; „Ne brini, dusa moja jos tu je.“
U pozadini tisinu su lomili zvuci tihe muzike, svima nam poznate reci. Uvek su neke neprezaljene ljubavi ili se nove bude. Reci poznate.
Po zidovima igrale su senke neke nevazne televizijske serije.
Na vidiku susrecem zgrade neke visoke. Nekako ponosno, isprsene, salutirale su nebu. A ja, kao da na vrhu stojah dok venama, mesto krvi, tekla mi je ushicenost.
Neka cudna sloboda.
Mozda nova zelja?
Sklopljeni kapci odmarali su. Osecam povetarac dok kroz sake provlaci se. I kao da nosi me, kao da poleteti bih mogla iznad krosnji procvetalog drveca.
Kao da poleteti bih mogla....
U neku novu srecu mozda?!
Iako dobro poznata tuga postojala je, svakom celijom prostirala se, ipak vec vreme je.
Korak znam, mali je. Uzdah, zauzvrat dubok i plasljiv, ali vreme je.
Grlim te zivote.
Do novih kapija ti vodi me.
Poneku cu mozda i znati da otvorim.
A ostale?
Usudicu se.
