Optuzba

 

 

 

Danas te zvanicno optuzujem. Izvini, ali moram, sam si se pobrinuo za to.

Kradljivce jedan! I pssssttt, molim te bez bunjenja.

Kako se samo usudjujes nove osmehe da mi krades? Trenutke neznosti, sakrivene duboko u meni. Da, ti ih tako vesto krades. I sve moje visoko-izgradjene kule pred tobom se ruse. Dovoljan je samo jedan zagrljaj tvog, dubokog, glasa da utopim se u njegovom serenitetu.

Dok ti se samo nestasno smesis.

Ipak, sam se odajes. Iza tog smeska ti se redovno otrgne trenutak tisine. Trenutak uzdaha i zamisljenosti. Trenutak kad znam da i ti mene kradljivicom zoves. Trenutak kad nisi ni svestan da se tad i ja nestasno smeskam, prepoznajuci vrednost mog plena. I letim ponosno. Jer meni je uspelo zapleniti tu tisinu, taj blagi uzdah. Onda kad nista ne govoris, a sve mi kazes.

Ma dobro, znam da se sad i ja odajem. Ali cuti, pravi se da nista ne primecujes. Cuti. Ti to svakako opojno cinis.

Tisina je.

Mi cutimo.

Nasmejani, u blagom cudjenju.

Iznenadjeni.

 

Ipak nasmejani.

 

Krademo.....

 

 

 

 

 Amsterdam, 21/06/'06


Tisina

Trenutno, najradje bih zelela biti u stanju opisati tisinu. Njom se oglasiti. Njom koju oboje prepoznajemo, prihvatamo i redovno u njoj uzivamo. A ponekad mi se cini da u tim trenucima jedno drugom najvise i kazemo. Kad nista vise nije potrebno i sve vec poznato je, kad sasvim jasno i glasno osecamo. Cutimo.

Prstali smo vise svemu tome i da se cudimo. Ponekad jos, imamo tendenciju glasno da se upitamo. Da li je normalno? Da li je stvarno? A onda, pre nego sto i pomislimo smisljati odgovor, opet se njoj vratimo. I cutimo. Osecamo.

Obgrlila nas ona, iznenada. Snazno, svom svojom jacinom nas obuhvatila i smesi se. Svesna da smo je prepoznali.

Da, toliko smo je prepoznali da je ponekad malo i zastrasujuce. Mozda sanjamo. Mozda smo mi samo posmatraci neke predstave u kojoj su glavni likovi prepoznali vec navedenu damu, a mi sa njima saosecamo pa se zavaravamo. I sad, evo opet, mozda pokusavam objasniti ono sto ne bi ni trebalo.

Ne, necu vise ni da pisem. Prestacu iz ovih stopa. Idem tisini da se vratim, da u njoj, najglasnije sto mogu, cutim. I ako i nije stvarna, trenutno toliko prija da joj dopustam i da me zavara.  

Ipak cini mi se da je stvarna.

 

Ne, necu pitati.

Prestacu.

Cutim.

 

 

 Amsterdam, 04/06/'06


Koraci

 

Koraci

daleki,

iznenada uobrazeno

putanju kradu.

Staze

siroke,

gostima novim osmeh daruju.

 

I vetar sapat iznenadjenja nosi.

 

A onda rec,

topla i blaga.

Jaka!

Slatka mesavina

nade i straha.

 

Koraci novi,

bliski,

daleki.

 

 

Amsterdam, 24/5/'06


Razocaranje

 

 

 

 

Daleka je sad decija nevinost i usnula ljubav. Cistoca suze samo je tracak proslosti. Putanje se menjaju, kroz prasinu preplicu. Jos jedna vrata ponora, varki i lazi. Jos jedna soba iznenadjenje i bola. Tamnica zivota mog.

A neko to gore valjda sve vidi. U sebi nosim jos tracak vere.

I ne, necu dozvoliti sebi da pravim njihove greske. Nikad tim stopama poci necu. Njihove greske, moja prestizna skola primera i gubitnika. Odbijam da prihvatim tu ljigavu filozofiju zivota, odbijam da je pratim. Postedicu se bar te zalosti. I izbecu njihove stranputice, znam da hocu.

Samo nikad, znam da nikad, pomucene slike izblistati necu moci. Strah iz osmeha oterati niti tamnim senkama pobeci. Nikad lepotu nevinog i hrabrog osmeha osetiti vise necu. Ne mogu vise ni da se setim kako hrabar osmeh zvuci. Kakv osmeh obuzme koje se punim plucima nasmeje, a pri tom ne oseti onaj podmukli strah? Ledeni osecaj sto prospe se ledjima, saznanje da suza je na pomolu.

A i suze su vise presusile. Ostao je samo onaj tupi pogled i uzdah iznemoglosti, neverice i tuge. Tek ponekad, kad mrak ih skrije, one se niz lice skotrljaju.

Ne, necu! Znam da necu. U meni toliko snage jos postoji.

A srce, njega mi vise i ne mogu slomiti. Kako slomiti hrpu rana skupljenih na gomili?  

 

 

 

Amsterdam, 15/2/'06


Zelja

 

 

 

Zelela bih

 

Zelela bih pronaci prave reci

I spokoj

Proglasiti mir u dusi svojoj.

 

Pomiriti dve vojske nastanjene duboko u meni

Odati im duzno postovanje

I poslati ih u mirnije vode.

 

Zelela bih

 

Osloboditi i sebe i njih

Osloboditi se rastrgnutog osecaja.

 

Oslabiti samocu nastanjenu u meni

Zatvoriti vrata njenih odaja

Iscupati joj korenje iz riznica duha mog.

 

Zelela bih

 

Da optimista u meni opet potpuno zavlada

I ponovo stane u pobednicku stranu ringa.

 

Da se seti kako je on, u odajama mojim, stanovao pre nje

I da je ponovo vreme da zavlada ognjistem ovim.

 

Zelela bih

 

 

Amsterdam, 29/1/'06