Razocaranje
Daleka je sad decija nevinost i usnula ljubav. Cistoca suze samo je tracak proslosti. Putanje se menjaju, kroz prasinu preplicu. Jos jedna vrata ponora, varki i lazi. Jos jedna soba iznenadjenje i bola. Tamnica zivota mog.
A neko to gore valjda sve vidi. U sebi nosim jos tracak vere.
I ne, necu dozvoliti sebi da pravim njihove greske. Nikad tim stopama poci necu. Njihove greske, moja prestizna skola primera i gubitnika. Odbijam da prihvatim tu ljigavu filozofiju zivota, odbijam da je pratim. Postedicu se bar te zalosti. I izbecu njihove stranputice, znam da hocu.
Samo nikad, znam da nikad, pomucene slike izblistati necu moci. Strah iz osmeha oterati niti tamnim senkama pobeci. Nikad lepotu nevinog i hrabrog osmeha osetiti vise necu. Ne mogu vise ni da se setim kako hrabar osmeh zvuci. Kakv osmeh obuzme koje se punim plucima nasmeje, a pri tom ne oseti onaj podmukli strah? Ledeni osecaj sto prospe se ledjima, saznanje da suza je na pomolu.
A i suze su vise presusile. Ostao je samo onaj tupi pogled i uzdah iznemoglosti, neverice i tuge. Tek ponekad, kad mrak ih skrije, one se niz lice skotrljaju.
Ne, necu! Znam da necu. U meni toliko snage jos postoji.
A srce, njega mi vise i ne mogu slomiti. Kako slomiti hrpu rana skupljenih na gomili?
Amsterdam, 15/2/'06