parce di hartije

Ne, necu ti reci. Necu ni spomenuti ovu borbu u meni.
Svesna svoje nesposobnosti pokusavam zakljuciti sta je prisutnije.
Tuga, ljutnja ili razocaranje?  A zar je i vazno?
I dalje nisam sposobna, a volela bih biti.
 
Hiljade reci poklonih onima sto osetiti ih nisu znali.
Njima sto zaboravise ih u magli, ni ne osvrnuvsi se.  
A ja, ja sam sve cesce zaboravljala dodatni deo puta ka izviranju.
Nisam ih znala na povrsinu izvuci.

Sad kad konacno nadjoh svoj mir, ponovo osecam ih.
Drugacije su, ali su moje. To znam.
No da im nadjem pravi put ja i dalje ne znam.
A jake su, toliko da kradu mi dah.

Ne, necu ti reci da velika je borba u meni.

Necu ti pomenuti ni to da sve sto ne napisah,
Najtoplije su reci,smestene duboko u meni
Koje ja ne znam ispisati.
Al’ znam da pogledom znacu ti iskazati.

Necu ti reci ni da trebam te.
Nista necu reci,
Samo dodji i u oci pogledaj me.

Opet sam te sanjala.

Zracio si nekom nepoznatom enrgijom i, meni samo sa slika poznatom, mladalackom lepotom ispunjavajuci prostor oko sebe.  Na tvom licu se nista od zivotnih tegoba nije ocrtavalo. Samo ga je osmeh krasio.

I dok su svi bili opcarani tom posebnom energijom i sami povedeni osmesima, ja ocajno trazila sam odgovore u vrtlogu misli i osecanja koja naviru.

Nista mi nije bilo jasno. Niti sam sama bila jasna onima oko mene.
Jedino sto znala sam je da boli i da se reka suza napunila poplavom mojih osecanja i stoga morala da preplavi.
Izgubljena i nemocna samo toj bujici suza sam se uspela predati.  

Tuga me je probudila, ipak nije ostala. Zato sto mislila sam na tebe u poslednje vreme. Pitajuci se zasto dugo u snove mi nisi svratio.  Al’ nisam prestala verovati u nas mali svet.  
Jer znam da i dalje on postoji, duboko u tisini duse ove.  I ti si mi to potvrdio.
Hvala sto ponovo uhvatio si povetarac  i posetio ga.

A sad, po obecanju, opet te zvezdama vracam.  
I cekam te uvek na istom mestu.

Budi mi srecan.

Hiljade misli                                             

Malih,
Velikih.
Jasnih,
Mutnih.

Jacih
I slabijih.

Onih sto
Stranputicama odvele bi,
Trazeci opravdanje
U neredu,
Nepravdi.

U zeljama i nemoci,
Vihoru zivota,
U svemu, mozda.

A ipak
Dovoljan je samo jedan trenutak.
Sebi da dopustim
I opet se prizemljim.

U kolevci naseg mira.
 

Ti i ja poseban svet imamo. Onaj ciju pricu, u potpunosti samo mi znamo. Jedan koji poneki razumeju. Nas dvoje ga osecamo.

Mi zajedno korake pravimo od trenutka kad slatke male cipele krasile su  nasa, jos manja stopala. Uvek drzeci se za ruke. I onda kad jedna ruka zadrhti druga je tu da prihvati je. I blagim stiskom, putem podrske povede je. 

Znam da nisu potrebne reci podsecanja cemu sve mi odupreli smo se. Dovoljno je samo reci da jesmo. Ti i ja, obgrljeni svetloscu vecne ljubavi.

Ne volim kad tvoja ruka zadrhti. Nekako sam navikla da je tvoja uvek cvrsta i topla. Gde moja nadje utociste i mir.

Ne, ne volim! Drhtaj tvoje ruke boli me.

No neka ga. Ovaj put u stisku moje ruke izgubice se.  Samo mi dopusti  da budem tvoja stena, sad kad osecas da na sopstvenu osloniti se ne mozes. Dopusti da moja snaga bude ti obecanje.

I dopusti sebi da nadjes mir. 

Ja verujem.

Znam.

I cuvam te.

Spopala me ova boljka, vise no sto zelim i priznati
Spopala i ne da mi duboko da uzdahnem.
Tezak pritisak spustio mi se na grudi i gusi

A ja bih Ti pisala, svasta nesto htela bih reci.
Isplela bih ja recima nove dzempere, no osecam da ne mogu
Bar ne onako kako ja umem, osecam i zelim.

Ali isplivacu, znam da hocu.
Udahnuti punim plucima i recima svojim dati krila
U zagrljaj tvoj da polete.