parce di hartije

Sutra se vec pakujemo.  Uskoro je nas dan.
Drugacije je ovo pakovanje. Drugacije spremanje.
Drugaciji pocetak i drugaciji nas povratak ceka.
Ti i ja spremni i zeljni. A opet iznenadjujuce mirni.
Jer svakim smo danom blizi nekim drugim nama.
Nekom novom i snaznijim Mi.

Svakim danom ja prepoznajem sve blazi pogled, onaj koji sapuce mi sve izjave skrivene najdublje u tebi. Onaj koji podseca me da moguce je leteti.

Ipak svakim danom upoznajem i onaj drugi, zamagljeni. Obavijen tugom i bolom. Obavijen prazninom. Onom koju ja niti znam kako, niti mogu da ispunim.  
Nemocna sam da te otmem tim trenucima. Kad znam da usamljen si i da bi samo jedan blag pogled i dobro poznat dodir jedne ruke bio dovoljan da povrati sjaj u oku tvom.

Pisem ti jer ne znam da li onaj nemocni zagrljaj dovoljno je glasan. Ponekad imam osecaj da vidim ga kako vrsti, ali  je  nem.
Kao sto I ja ovog trena nemocno gubim dah i osecam kako mi suze peku lice.

Cini mi se da ove su suze krenule za njom, koju nisam imala prilike upoznati. Njima koji su mi poklonili tebe. Za dve duse, koje su negde drugo nasle novo prebivaliste, kojima samo u tisini noci pokusavam dosaputati da cuvacu te.

Mozda peku toliko i zbog cinjenice da ni on nece bit tu. I sto nedostajace mi. I valjda zbog toga sto prepoznajem tu prazninu u pogledu svesna kako zna da stegne.

Ipak neka ih, neka liju.
Znam da na kraju presvuci ce se.
Novi prolecni matil obuci ce i setiti se da lepse su kad nose ime radosnice.
Neka ih…

Draga moja N.,

Ne znam kojim ce putem ovo pismo krenuti, znam samo da ga moram napisati.
Proslo je vreme suza. Kad jedna drugoj reci smo pruzale kao maramicu. Valjda je. 
Znam da moje su suze vec presle u onaj, dugo zeljeni osmeh.
Sad istom osmehu nadam se i na tvom licu.

Znas li da osecam tvoju usplahirenost, srecu i strah? Nevericu i nadu?
Osecam i molim se za tebe.
Kad bi mi neko dao kristalnu kuglu, pa za tebe u buducnost da pogledam, da te na taj nacin korisno posavetujem. Ipak znam da ne mogu.  Moracemo verovati zivotu i onom sto zaplanirao je.
A sve sto mi sad ostaje je da ti kazem, slusaj onaj glasic u sebi. On cete odvesti na pravu adresu.

Na toj te adresi, nadam se, ceka topla ruka. Jedna koja ce znati da prihvati tvoju. Ona ciji ce prsti perfektno da se prepletu sa tvojima. Ta koja ce da te obgrli, snazno ipak nezno da nikad vise ne poljulja se tvoj svet.

Vreme je vise da te prepozna.
Vreme je da okupas se u nekom novom, blazem svetlu.

Znaj da razumem te i da nista mi nije cudno.
Znaj i to da sam tu da podrzim te.

I evo dok i ja sam ushicena za tebe, dok mom osmehu pridruzio se jos jedan razlog da poraste, ja molim se da ce moja pozitivna energija bar malo uticati na ovaj univerzum. Znam da svakako odmoci nece.

Neko to gore sve vidi.

Jutros me po snenim obrazima pomilovao tvoj topli glas
I reci sto nisi izrekao.
One sto zeleo si preneti mi bojom svog glasa.
Onda kad ljudi oko nas svaku izgovorenu rec dele,
Ipak samo mi cujemo prave.
One stu plutaju nekim drugim frekvencijama,
Nasim.

Pozelela sam da plesemo.

Onako kad razdragano skocim na krevet,
Obgrlim te oko vrata i uveravam koliko sam porasla.
Kad u tvom nasmejanom pogledu primetim svu toplinu sveta,
Dok cvrsto grlis me oko struka.
I dok spustas me,
Nezno,
Pogledima vezani smo.

Da,
Pozelela sam da plesemo.

Osetis li i ti ovaj mraz sto steze me?

Umorni  korak sa prazninom ponovo srece se
Tiho je, suvise tiho je.
Mali stan ogroman postaje
U prostoru gubim se.
A gusi me.

Vreme je da dodjes kuci i prostorom opet zamirises.

Ne, nije mene niko mazio kao Ti
Niko nikad ovako cuvao.

Niko nikad nije usetao u ovu dusu  probudivsi sve njene orkane. 
Samo Ti uspevas uzburkati sve svetove u meni, a opet dopusiti miru da potpuno vlada.

U odsjaju pogleda tvog prepoznajem svaku sebe;
Razdraganu devojcicu i razmazenu bebu.
Vodju I pobednicu zivotnih bitki.
Zenu,
Zrelu i toplu.
Pozeljnu.

Ti me drzis tako cvrsto
Ponekad mi prosto nestane dah,
Ipak tako vesto
Dopustajuci mi da budem potpuno svoja.