Tek poneka od misli upucenih Tebi
Podne je vec proslo, a dan i dalje nastavlja da me obuzima mislima o tebi. Celo jutro je bilo ispunjeno tobom. Rekla bih ti nesto, a ne znam ni sama sta. Mozda samo potreba da znas da si tu, prisutan u meni. Da pronasao si svoje mesto, za koje nisam ni znala da postoji. A postoji. U tisini te krisom cekalo. Sad se cesto, zadovoljno smesi. Konacno sme da izadje iz tajnosti i raduje se svom postojanju.
Tvoj kutak mog postojanja. Da samo tvoj.
Boze, da li ovo uopste logicno zvuci?
A da li je i vazno?
Znam samo da svaka pomisao na tebe izvuce osmeh na licu mom. Ona slatka neverica; da postojis, postojim i da smo tu, skupa, cesto proturi nosic svoj u odaje duse ove. Cisto da me podseti, sreca jos uvek zna naci put do nas.
Toliko se uvukla u mene da zbog nje, evo zabusavam na poslu. Ne mogu, ne ne mogu raditi dalje dok ne izadje ova bujica smusenih misli iz mene. Imam osecaj da nisam ni svesna sta pisem niti sta zelim reci. Znam samo da nedostajes.
Mislim na tebe, na sutra. Dan kad trebas da budes srecan, tvoj dan. A znam da bice tezak, da unece opet tracak tuge u tebe. Znam i to da si hrabar, da se dobro drzis, ne dozvoljavas sebi da posrnes. Tek ponekad, ona poznata kapljica pokvasi ugao oka tvog i glas na tren zadrhti. Ali ja sam tu, usnama da je pokupim i pogledom svojim odnesem svaki drhtaj iz tvog dubokog glasa.
Hocu da znas da cenim to sto mozes biti svoj pored mene. Sto ne igramo igre i ne glumimo.
Isto hocu da znas da taj kutak, rezervisan je samo za tebe. I bice zauvek i samo tvoj. Opusti se, pridji blize, spusti glavu u krilo moje i znaj da tu sam za tebe.
Ruka u ruci dok prsti se preplicu.
Ti i ja koracamo dalje.
Amsterdam, 13/7/'06
Kako je ovo lepo...istopila sam se...al' ako mi verujesh,ja se plashim da se opustim.Kad sam to poikushala(jer sam mislila da je to ono pravo)-bila sam povredjena...a i povredila :(
Marina,
Veruj mi ima mnogo tekstova koje bih ja ovde mogla ostaviti, onih koji pricaju o mojoj slomljenoj dusi. No necu. Uvek sam nekako nalazila snage u sebi da ustanem i koracam dalje. Na kraju sam i nagradjena. I sad i ja ucim sve vise da se opustam i oslobodim tog, tako dobro poznatog straha.
Samo nemoj odustati. U tebi ima vise snage nego sto i sama verujes.
Verujem a i osecam da ima dovoljno snage da se sve to sredi i ispolji..ali iz mog iskustva,kad sam osetila tu snagu a i imala potrebu da se oslobodim straha i opustim/prepusti,slomili su mi krila :(
i dugo mi je trebalo da poletim...i josh uvek ne letim skroz,ali koprcam se-bolje je :)
di...najpunije...
;)
Jel ti to iz iskustva? Salim se naravno, hvala na podrsci
pozdrav
zaboravih, naravno hvala na dobrodoslici :)
@ Marina, vazno je da se koprcas, a posle toga ces poceti i da koracas pa kad onda poletis, eh gde ce ti biti kraj :))
@ Shadow, lepoto moja, i ja tebe ;)
@ malamaja, nema na cemu :)
Ma da...bitno je NE stajati u mestu ;)
poleteti...pa i ako sletim...mora se malo biti i na zemlji...
bitno je da ne budemo od onih ptica koje nikad ne polete ;)
pozzzzzzz
Upravo tako, zamisli kako je tuzan zivot onima koji nikad ne polete.
Pozdravce
A tako...mene na zadnje mjesto! :P Cmoka u prolazu
Ma tako automatski, ne slusa me nesto.
A i ti me zezas naravno.
Jubac