Drhtaj...
Ti i ja poseban svet imamo. Onaj ciju pricu, u potpunosti samo mi znamo. Jedan koji poneki razumeju. Nas dvoje ga osecamo.
Mi zajedno korake pravimo od trenutka kad slatke male cipele krasile su nasa, jos manja stopala. Uvek drzeci se za ruke. I onda kad jedna ruka zadrhti druga je tu da prihvati je. I blagim stiskom, putem podrske povede je.
Znam da nisu potrebne reci podsecanja cemu sve mi odupreli smo se. Dovoljno je samo reci da jesmo. Ti i ja, obgrljeni svetloscu vecne ljubavi.
Ne volim kad tvoja ruka zadrhti. Nekako sam navikla da je tvoja uvek cvrsta i topla. Gde moja nadje utociste i mir.
Ne, ne volim! Drhtaj tvoje ruke boli me.
No neka ga. Ovaj put u stisku moje ruke izgubice se. Samo mi dopusti da budem tvoja stena, sad kad osecas da na sopstvenu osloniti se ne mozes. Dopusti da moja snaga bude ti obecanje.
I dopusti sebi da nadjes mir.
Ja verujem.
Znam.
I cuvam te.
