parce di hartije

Tvoj bol, furija mahnita,

i mojim venama besni u zelji da zavlada.

Poganim osmehom prostor ispunjava.

O kako je samo gadan. Mrzim ga!

Mrzim jer me ostavlja nemocnu, kao pticu odsecenih krila, da vidi zeljenu putanju, pak nesigurna da li ce ikada stici. Da, na trenutak je uspeo i mene poljuljati, ali samo na tren.

Molim te, znaj to.

No neka ga. Ciljano dopustam i njemu u svom trenutku da uziva, nesvestan svog pada. I ne sanjajuci koliko ce moja pobeda biti sladja.

Zar da mu dopustim da ukrade iskru malenu, skrivenu iza najlepsih trepavica? Opojni osmeh da zaledi?

Posmatram ga dok se seretski sepuri, zadovoljan svojim cinom. Pun sebe, siguran u svoju pobedu. Odvratan je. Prezirem ga!

Glupan, zar je stvarno toliko zaslepljen? U uverenju da poseduje toliku moc, opustio se, nesposoban da primeti sta se oko njega desava. Lebdi u sopstvenoj zabludi.

A vojska ljubavi moje uporno se priprema.

Strpljivo ceka.

Zna da pobeda je na pomolu, samo treba pametno taktiku bitke pripremiti. Pametniji nikad ne srlja.

Zna i to da je njegova vojska silovita, mnogobrojna. Mnoge je ratove, sa istom, dobio. teritorije pokorio. Vladar je kog mnogi se s razlogom plase.

Ipak, dosao je i njemu sudnji cas. Vreme da bude proteran, daleko u samocu i tamo da uvene. Iscrpljen svetloscu osecanja mojih. Svakom mojom mislju, svakim delom duse, zeljne da odbrani svoje.

Vojska ljubavi ove naucila je da se regenerise, svaki put iznova nastane, probudi se i bori.

Vojska ljubavi moje pred tvojim vratima sad strazari i cuva te.

 Amsterdam, 14/09/'06

* Jos uvek je tu, pred tvojim vratima.

Kosmar!

Bezim

Pokusavm odupreti se,

Al' jacinom svojom

U cauru nazad vuce me.

Bojim se.

Poznate aveti,

Svojim gadnim osmehom,

Dusu obuzeti opet zele.

Strah.

Drhtaj tela.

Jeza.

Tupi pogled,

Negde u daljini gubi se.

Nestaje.

Cini mi se i ja nestajem sa njim

A kako vratiti se?

Da li cu znati,

Moci?

Kosmar

Plasi me....

Amsterdam, 25/07/'06

* Ne trebam ti reci da i danas ponovo sa kosmarom borim se. No znam i to da proci ce. Sutra je opet novi dan.

Podne je vec proslo, a dan i dalje nastavlja da me obuzima mislima o tebi. Celo jutro je bilo ispunjeno tobom. Rekla bih ti nesto, a ne znam ni sama sta. Mozda samo potreba da znas da si tu, prisutan u meni. Da pronasao si svoje mesto, za koje nisam ni znala da postoji. A postoji. U tisini te krisom cekalo. Sad se cesto, zadovoljno smesi. Konacno sme da izadje iz tajnosti i raduje se svom postojanju.

Tvoj kutak mog postojanja. Da samo tvoj.

Boze, da li ovo uopste logicno zvuci?

A da li je i vazno?

Znam samo da svaka pomisao na tebe izvuce osmeh na licu mom. Ona slatka neverica; da postojis, postojim i da smo tu, skupa, cesto proturi nosic svoj u odaje duse ove. Cisto da me podseti, sreca jos uvek zna naci put do nas.

Toliko se uvukla u mene da zbog nje, evo zabusavam na poslu. Ne mogu, ne ne mogu raditi dalje dok ne izadje ova bujica smusenih misli iz mene. Imam osecaj da nisam ni svesna sta pisem niti sta zelim reci. Znam samo da nedostajes.

Mislim na tebe, na sutra. Dan kad trebas da budes srecan, tvoj dan. A znam da bice tezak, da unece opet tracak tuge u tebe. Znam i to da si hrabar, da se dobro drzis, ne dozvoljavas sebi da posrnes. Tek ponekad, ona poznata kapljica pokvasi ugao oka tvog i glas na tren zadrhti. Ali ja sam tu, usnama da je pokupim i pogledom svojim odnesem svaki drhtaj iz tvog dubokog glasa.

Hocu da znas da cenim to sto mozes biti svoj pored mene. Sto ne igramo igre i ne glumimo.

Isto hocu da znas da taj kutak, rezervisan je samo za tebe. I bice zauvek i samo tvoj. Opusti se, pridji blize, spusti glavu u krilo moje i znaj da tu sam za tebe.

Ruka u ruci dok prsti se preplicu.   

Ti i ja koracamo dalje.     

Amsterdam, 13/7/'06