Neka ih......
Sutra se vec pakujemo. Uskoro je nas dan.
Drugacije je ovo pakovanje. Drugacije spremanje.
Drugaciji pocetak i drugaciji nas povratak ceka.
Ti i ja spremni i zeljni. A opet iznenadjujuce mirni.
Jer svakim smo danom blizi nekim drugim nama.
Nekom novom i snaznijim Mi.
Svakim danom ja prepoznajem sve blazi pogled, onaj koji sapuce mi sve izjave skrivene najdublje u tebi. Onaj koji podseca me da moguce je leteti.
Ipak svakim danom upoznajem i onaj drugi, zamagljeni. Obavijen tugom i bolom. Obavijen prazninom. Onom koju ja niti znam kako, niti mogu da ispunim.
Nemocna sam da te otmem tim trenucima. Kad znam da usamljen si i da bi samo jedan blag pogled i dobro poznat dodir jedne ruke bio dovoljan da povrati sjaj u oku tvom.
Pisem ti jer ne znam da li onaj nemocni zagrljaj dovoljno je glasan. Ponekad imam osecaj da vidim ga kako vrsti, ali je nem.
Kao sto I ja ovog trena nemocno gubim dah i osecam kako mi suze peku lice.
Cini mi se da ove su suze krenule za njom, koju nisam imala prilike upoznati. Njima koji su mi poklonili tebe. Za dve duse, koje su negde drugo nasle novo prebivaliste, kojima samo u tisini noci pokusavam dosaputati da cuvacu te.
Mozda peku toliko i zbog cinjenice da ni on nece bit tu. I sto nedostajace mi. I valjda zbog toga sto prepoznajem tu prazninu u pogledu svesna kako zna da stegne.
Ipak neka ih, neka liju.
Znam da na kraju presvuci ce se.
Novi prolecni matil obuci ce i setiti se da lepse su kad nose ime radosnice.
Neka ih…
