parce di hartije

Draga moja N.,

Ne znam kojim ce putem ovo pismo krenuti, znam samo da ga moram napisati.
Proslo je vreme suza. Kad jedna drugoj reci smo pruzale kao maramicu. Valjda je. 
Znam da moje su suze vec presle u onaj, dugo zeljeni osmeh.
Sad istom osmehu nadam se i na tvom licu.

Znas li da osecam tvoju usplahirenost, srecu i strah? Nevericu i nadu?
Osecam i molim se za tebe.
Kad bi mi neko dao kristalnu kuglu, pa za tebe u buducnost da pogledam, da te na taj nacin korisno posavetujem. Ipak znam da ne mogu.  Moracemo verovati zivotu i onom sto zaplanirao je.
A sve sto mi sad ostaje je da ti kazem, slusaj onaj glasic u sebi. On cete odvesti na pravu adresu.

Na toj te adresi, nadam se, ceka topla ruka. Jedna koja ce znati da prihvati tvoju. Ona ciji ce prsti perfektno da se prepletu sa tvojima. Ta koja ce da te obgrli, snazno ipak nezno da nikad vise ne poljulja se tvoj svet.

Vreme je vise da te prepozna.
Vreme je da okupas se u nekom novom, blazem svetlu.

Znaj da razumem te i da nista mi nije cudno.
Znaj i to da sam tu da podrzim te.

I evo dok i ja sam ushicena za tebe, dok mom osmehu pridruzio se jos jedan razlog da poraste, ja molim se da ce moja pozitivna energija bar malo uticati na ovaj univerzum. Znam da svakako odmoci nece.

Neko to gore sve vidi.

Jutros me po snenim obrazima pomilovao tvoj topli glas
I reci sto nisi izrekao.
One sto zeleo si preneti mi bojom svog glasa.
Onda kad ljudi oko nas svaku izgovorenu rec dele,
Ipak samo mi cujemo prave.
One stu plutaju nekim drugim frekvencijama,
Nasim.

Pozelela sam da plesemo.

Onako kad razdragano skocim na krevet,
Obgrlim te oko vrata i uveravam koliko sam porasla.
Kad u tvom nasmejanom pogledu primetim svu toplinu sveta,
Dok cvrsto grlis me oko struka.
I dok spustas me,
Nezno,
Pogledima vezani smo.

Da,
Pozelela sam da plesemo.

Osetis li i ti ovaj mraz sto steze me?

Umorni  korak sa prazninom ponovo srece se
Tiho je, suvise tiho je.
Mali stan ogroman postaje
U prostoru gubim se.
A gusi me.

Vreme je da dodjes kuci i prostorom opet zamirises.

Ne, nije mene niko mazio kao Ti
Niko nikad ovako cuvao.

Niko nikad nije usetao u ovu dusu  probudivsi sve njene orkane. 
Samo Ti uspevas uzburkati sve svetove u meni, a opet dopusiti miru da potpuno vlada.

U odsjaju pogleda tvog prepoznajem svaku sebe;
Razdraganu devojcicu i razmazenu bebu.
Vodju I pobednicu zivotnih bitki.
Zenu,
Zrelu i toplu.
Pozeljnu.

Ti me drzis tako cvrsto
Ponekad mi prosto nestane dah,
Ipak tako vesto
Dopustajuci mi da budem potpuno svoja.  

Setali smo i ovog popodneva.Ti i ja, ’large cortado’ i ’ medium capuccino’ i nas kraj. Samo nam je sunce falilo, ali dobro, vetar se drugarski bar malo povukao.  Taman toliko da me ne oduva, kad moras cvrsto za ruku da me drzis da ti ne bih odletila i kad smeskas se tome kako sam malecka. A ipak dovoljno da mi hladi sake koje ti redovno grijes dok potpuno gube se u tvojima.

Jesmo, ponovo smo uzivali u jednoj od nasih setnji.
 
I dok pricali smo o svemu, prolazeci i nasim parkom, smeskajuci se decici i zivotinjama, moje su misli lutale svojim tokom. Slusala sam te, znam da jesam. Svesna sam svega sto rekli smo, a opet sam u nekoj svojoj tisini uzivala u tvom profilu posmatrajuci te.

Secala se svih ovih proteklih meseci obucenih u guzvu, umor i bolesljivost. I tvoje paznje. Kako ti ni jednog trenutka nista nije bilo tesko, ma koliko truda i vremena to zahtevalo od tebe. Tvog pogleda shvatanja i brige. Tvog bodrenja , vere u mene i snage koju si mi poklanjao. I svakim danom me jos uvek  hranis njom.

Razmisljam, sve ovo bi moglo stati i u neki stih, no ne trazim stihove veceras u sebi. Prisutna je samo potreba da ti kazem, da znas.... I pored toga sto sve ovo vec poznato ti zvuci. Ne, nisam od onih koja precuti i drzi za sebe. Znas da volim da kazem kad i koliko mi znace neke stvari.  Zato eto, da ti kazem jos jednom.. Dok te ne ugusim. Mada, moras priznati, ja znam lepo da gusim.

I na kraju, sta je pisac hteo reci?

Koliko god znam da sve ovo zvuci kao klise, a ja znas vec i ne volim bas klise price ipak....
Ipak lepo je biti dio ovog klisea.

Eto sad znas i to, ponekad dok setamo ja znam pomalo odlutati. Ne daleko i uvek do tebe.