parce di hartije

Citam vec vise puta sve blogove protiv nasilja.
Ne komentarisem.  Samo osetim jezu.
Krenem nesto da napisem pa stanem.  Ne zelim ocutati, a na drugu stranu, mnogo toga ovde jednostavno ne mogu napisati.
Kao sto Veshtica rece, suvise je licno. Suvise bolno.
I koliko god covek nastavi dalje, preradi i nadje nacina da se nosi sa tim, ipak uvek dirne.
I osecam tugu i bes. Bes zbog nemoci da zaustavimo ovo.
Ipak vazno je biti aktivan i alertan. Uciniti bar mali korak ka poboljsanju.

Licno sam vec aktivna na ovom polju. Pokusavam uciniti sve sto je u mojoj moci, kako bih deci kojoj je potrebna pomoc istu mogla pruziti.

Ovde sam sa vama, da solidarno stanemo na istu stranu i pokusamo bar malim gestom promeniti nesto u ovom ludom svetu.

Napisala bih nesto, a ne znam ni sama
Toliko se stvari skupilo u meni

Milon misli
I zelja
Izgleda i da ce se ispuniti

A strah i sreca se u kostac uhvatili

Kao da ce se pri svakoj pomisli,
Svakoj  izgovorenoj reci,
Osmehu
Pretvoriti u prah i nestati

I tako se preturaju brdovitim putevima misli mojih
Bas kao i reci ove
U redovima haosa se gube
 
Novembar se opet blizi…

A ja se potajno nadam
Tiho, tiho, najtise
Glasno ne smem

A veliki i mali medved strpljivo cekaju
Pokazacu ti, ipak znam

Tiho,
Najtise
Jednom vece ce sapnuti

There’s a ribbon in the sky for our love

Pogledi zagrljeni zaspace...

Zato sto trenutno nisam u prilici cesto da svratim... Zato sto cesto u tisni procitam.. nasmesim se ili zamislim... saosecam....

Zato sto uvek se ne oglasim.....

Ali citam i cenim.......

Vama poklanjam reci ovog velikana......

"Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?“

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam „naš“ pisac otkriva.

To je spasonosno."

I. Andrić